Самујел Бекет

ЈУНСКИ РОК – ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА

Факултет уметности Приштина-Звечан

О КЛАСИ

Школске 2013/2014. Године на Факултет Уметности Приштина – Звечан, са седиштем у Косовској Митровици,  уписана је друга класа ванредног професора Дејана Цицмиловића и сарадника у настави Немање Савковића. Класу је до шестог семестра (2015. Године) чинило осам студената, а од шестог семестра (2016. Године) четири студенткиње : Катарина Јеличић, Милица Мандић, Дуња Николић и Љубица Радомировић.

Године 2015. Класа је учествовала на „Фестивалу младих у Књажевцу“, са кореодрамом „Ле балл“ , освојила главну награду „Ћеле кула“ за најбољи ансамбл “ на 10. Међународном студентском  позоришном фестивалу  – “УРБАН ФЕСТ “, у Нишу, 2015. године. за представу „Путујуће позориште Шопаловић“. , са истом представом су се требињској публици представили на „Фестивалу Малих Ствари“, својом изведбом подржали су и новоосновани „Студентски Фестивал Светозарево“ у Јагодини , где је студенткиња Љубица Радомировић освојила награду „Златни кабл“, за глумицу вечери. Студенти су се остварили и у представи „Шума“ у сарадњи са НВО „Домовик“, а у режији Милоша Цветковића у Косовској Митровици. Први професионални ангажман остварили су у престави „Баш баш челик“ у режији Милана Караџића у Приштинском Народном позоришту, 2015. Године. Студенткиња Катарина Јеличић остварила се у улози Ленке у серији „Комшије“ у режији Милана Караџића, а дебитовала на такмичењу из беседништва у Сремској Митровици године 2015.године.

Студенткиње су подржале Ноћ музеја 2016. Године, казивањем Шекспирових сонета у „Трамвају културе“ ГСП-а у Београду. Са испитном представом треће године глуме „Чекајући Годоа“ , студенткиње су се представиле Стеријином позорју младих 2016. У Новом Саду. Истоимену представу приказаће публици на „Фестивалу Јунски рок“ у УК „Вук Караџић“.

ЛИКОВИ

ВЛАДИМИР- Љубица Радомировићје један од двојице главних ликова. Он је Естрагонов најбољи пријатељ, и дружи се са њим целога живота, а пошто је физички развијенији од Естрагона, током њиховог другарства он га и заштићује. Он је солидно образован и увек објашњава Естрагону многе ствари.

ЕСТРАГОН- Милица Мандићје други од двојице главних ликова. Владимиров је најбољи пријатељ, упркос томе што је много пута предложио да се растану. Мањи је, слабији и мање бистар од Владимира, те је зато увек под његовом заштитом.

ПОЦО– Дуња Николић је споредан лик у овој драми. Он је мудри путник који се кроз драму појављује са својим слугом Ликијем. Главне ликове учи многим стварима. У другом чину је губи вид. Тада му је једини ослонац Лики.

ЛАКИ- Катарина Јеличићје Поцов верни слуга. Он је већ стар и није нарочито способан ни у чему, те зато своје послове служења обавља што боље може, у нади да ће га Поцо задржати. Раније је умео многе ствари, попут плеса, читања и размишљања. На Поцову наредбу једном је плесао и мислио, али не баш успешно. У задњем чину сазнајемо да је Лики глув.

Чекајући Годоа је драма у два чина. Као што сам наслов каже, два главна лика Владимир (знан и као Диди) и Естрагон (знан и као Гого) чекају долазак Годоа. Њих двојица су највероватније скитнице које су се пре састали са мистериозним Годоом који им је рекао да га чекају на месту где су они на почетку драме. Драма почиње Владимировим доласком на сцену. Он угледа Естрагона и драго му је што га види. Они се распричају све док Естрагон не почне да изува своје ципеле. Након молби за помоћ и мучења око свлачења, Естрагон напокон скида ципеле, но, након тога се појављује питање шта радити сада. Неко време причају о својој прошлости и о неким текстовима и догађајима из Светог Писма, све док не примете једно стабло. Погледају га и почињу говорити шта би могли направити. Естрагон одједном дође до идеје да се обесе, но немају уже да се обесе. Њихова размишљања и препирке прекида изненадни Поцов долазак. Он тврди да они стоје на његовој земљи. Поцо није дошао сам, него са својим слугом Ликијем. Поцо им објашњава много ствари од којих је једна сумрак. Поцо им је тик пре његовог одласка објаснио појам сумрака и како пада ноћ. Пре свог одласка он им је рекао доста тога о Ликију и они су од њега хтели да он плеше и мисли. Лики је играо и изнео своје мишљење о јако дубокоумној теми, али са јако неразумљивим говором тако да га је Поцо прекинуо. Пре одласка Лики је угризао и озледио Естрагона. После њиховог одласка долази дечак који Владимиру каже да Годо неће доћи данас, него сигурно сутра. Такође сазнајемо да дечак живи и ради код Годоа и да има брата којег Годо туче. Коначно је пала ноћ и Владимир и Естрагон су се одлучили разићи преко ноћи. Тиме се завршава први чин драме.

Почетак другог чина је исти као и први. Владимир се на исто место враћа, но овај пут је позорница без Естрагона. Након кратког времена на позорницу дотрчава Естрагон сав уплашен говорећи да га прати десетак људи који су га већ истукли и желе га и сада истући. Владимир му каже да се смири и да се не боји ничега док су заједно. Када су обојица схватили да опасности нема, Естрагон жели да оду, но Владимир га подсети да чекају Годоа. Естрагон тада предложи да се њих два разиђу и два пута каже да ће отићи, но сваки пут остане на месту. Тада након њихових препирки на позорницу упадају Лики и Поцо, но обојица се одмах сруше и не могу се дићи. Владимир објашњава Естрагону, који тврди да се не сећа ничег од јуче и да нису јуче били овде, да јесу и да су и Лики и Поцо били тамо. Када Владимир и Естрагон приђу Поцоу он им каже да је ослепео. Они му помажу да се устане, но и они сами падну и не могу устати, но то им након неког времена полази за руком. Поцо још увек тражи њихову помоћ. Њих двојца размишљају и двоуме се и на крају му помогну. Он им онда каже да стигну и Ликија, што они и направе по Поцовим инструкцијама. Они га тада замоле да Ликију каже да пева или мисли, но он им каже да је Лики онемео. Поцо и Лики онда оду. Владимир се неко време чуди о људском постојању и о самоме себи, док Естрагон за то време спава. Владимир пробуди Естрагона и њих двојица се још мало препиру. Мало пре ноћи, поновно долази дечак који им поновно каже исто, да ће Годо сигурно доћи сутра. Но дечак Владимиру овај пут тврди да га се не сећа и да он јуче није био овде. Владимир га покушава разуверити, но то му не иде од руке. У том разговору сазнајемо да Годо има белу браду и да се дечаков брат разболио. Дечак одлази, а Владимир и Естрагон поновно гледају стабло и поновно се желе обесити, но немају уже. Они одлучују да ће се и сутра вратити на исто место, али да ће овај пут донети уже. Крај овог дела је смешан и често цитиран:

ВЛАДИМИР: Онда, идемо ?
ЕСТРАГОН: Идемо!

О ПИСЦУ

Самујел Бекет, 1906, родјен у Ирској, у Фоксроку. Магистар на Тринити коледзу у Даблину. Познаје Дзојса, писе о његовом Финегановом бдењу. Магистарски рад о Прусту. У Паризу лектор за енгл. На Ецоле нормале супериеуре. Напуста проф. Позив, лута, путује… Збирка приповедака –More Priks Than Kicks, 1935. Збирка песама – Ехине кости и други преципитати, 1935. Роман Марфи, 1938 У Паризу писе на француском. У Француској вецим делом рата. Најплоднији део зивота од 1946. до 1950. Романи – Мерсије и Камије, Молоа, Малон умире и Неименљиви. Приповетке, збирка – Новеле и текстови низаста. Драма – Цекајуци Годоа и Крај партије (написана 1956.) – то му доноси Нобелову награду 1969. Крапова последња трака 1958, Срецни дани 1961, Игра 1963. Радио игре и један филмски сценарио. Умро 1989.