МИСАО – РЕЧ – КАРАКТЕР – БОЛ

Николај Владимирович Кољада, драмски и прозни писац, глумац, редитељ, оснивач и уметнички директор приватног позоришта „Кољада-театар” у Јекатеринбургу, Човек-позориште или Сунце руске драмaтургије, како га у позоришним круговима називају, напустио нас је 2. марта 2026. године.

Кољада је рођен 4. децембра 1957. године у селу Пресногорковка, у Кустанајској области. Љубав према селу, везаност за родну кућу, људе и руске обичаје одредили су у великој мери стваралачки пут писца, теме и мотиве којима ће се бавити у свом драмском и прозном стваралаштву, како раног, тако и познијег периода. Године 1973. Николај Кољада започиње своју глумачку каријеру доласком у Свердловск, где ће уписати и завршити Свердловску позоришну школу. Како га описује његова професорка дикције Азалија Блинова, Кољада се истакао по „ретком шарму, осмеху, невиности и извесној збуњености”. По завршетку института, Кољада је неколико година радио у Академском позоришту Свердловска, играјући улоге Лариосика („Дани Турбиних”, 1975), Малахова („Зауставите Малахова”), Попришчина („Белешке једног лудака”), Баљзаминова („Женидба”). У Свердловском позоришту Кољада је начинио прве самосталне редитељске кораке, режиравши представу засновану на делу Н. Гогоља „Белешке лудака”. Такви експерименти у то време у Свердловском позоришту били су врло ретки. Године 1978. Кољада одлази на одслужење војног рока. Овај период свог живота он описује као тежак рад: „Две године – не, не школе живота, већ тешког рада. Било је тешко, застрашујуће, било је понижења, малтретирања. Не могу да се сетим ничег доброг. Али ове две године се не могу бацити и заборавити. Оне су део мог живота.” Свој однос према служењу војног рока у Русији Кољада неће скривати ни у својим драмским текстовима, критикујући однос према човеку, државно и друштвено уређење, обраћајући се теми рата у многим својим драмама и представама. Своје младе глумце ослобађаће потом од служења војног рока, плаћајући за њих војну карту и откупљујући их, како би у потпуности могли да се посвете позоришном процесу.  Неуспешна глумачка каријера усмерила је Кољаду на други пут – пут писане речи. Године 1983. он се уписује на студије на Књижевном институту у Москви, до тада се већ опробавши у писању приповедака. Прва прича објављена му је у часопису „Уралски радник” 1982. године под насловом „Клизаво!”. Ипак, Кољада не напушта глуму и до краја свог живота наставља да игра у свом позоришту. Прву драму „Играмо фоте” написао је 1986. године, и она убрзо бива постављена на сценама многих позоришта Совјетског Савеза, а Кољадино име већ тада постаје познато у руским позоришним круговима.

Велики утисак на њега и његово стваралаштво оставио је период од годину и по дана проведених у Немачкој (1991-1992), као и познанство и пријатељство са Г. Волчек, Л. Ахеџаковом, Р. Виктјуком, његовим учитељима, које је често помињао – Вјачеславом Шугајевом и Вадимом Николајевом, рад са Владимиром Кравцевом. Кољада припада генерацији драмских писаца који су, како пише Павел Рудњев, „морали да се боре за право на професију”. Комплексни социјални проблеми човека раног пост-совјетског доба нашли су се у центру Кољадиног раног драмског стваралаштва. Није случајно да критичари овај период карактеришу као својеврсно књижевно „црнило”. Заиста, у ери 90-их година ХХ века Кољада је нарочито писао о анти-естетским аспектима живота: о свакодневном животу и проблемима обичног човека, о духовној празнини и егзистенцијалном понору, о душевним и менталним „рупама”, о старењу и пролазности, страху од смрти, као и о ономе што је изван људског домета – о  трансцедентном, вечности, (не)могућности живота после смрти… Па ипак, у Кољадиним драмским и позоришним комадима наилазимо на синтезу бола и смеха, високог и ниског, спој најразличитијих жанрова – што одговара карневалском принципу којим је прожет читав његов опус.

Од 2003. године своју пажњу усмерава на стварање сопственог театра: „На дан свог рођења, 4. децембра, добио сам документа од такозваног непрофитног партнерства ‘Кољада-театар’. Нисам мегаломан, али одлучио сам да своје позориште назовем тако – постојао је незнабожачки бог Кољада, то је уједно и назив божићне песме. Желим да ово позориште буде стални празник за публику, а за глумце радост, живот. Урадићу шта год треба, али ово ће бити најбоље позориште у граду. Имаће своју трупу, своје запослене и салу од 100-120 места.” Свој сан и остварује, оставивши иза себе нерукотворни споменик: позориште у којем његову мисију и идеју наставља трупа глумаца коју је бирао према личном осећају, заједно са редитељима и писцима из његове школе. „Кољада-театар” је живо репертоарско позориште које прати савремене трендове, али истовремено поштује традиционалне каноне и негује љубав према књижевним класицима. На сцени „Кољада-театра” сваког месеца игра се око 70 представа, то су представе за одрасле, по драмама самог Кољаде и уралских драмских писаца, представе према делима класика и бајке за децу и одрасле. Пре почетка сваке представе Кољада је са осмехом дочекивао гледаоце у фоајеу театра, разговарао са њима, потписивао програме, фотографисао се. Сваки гледалац увек је био подједнако важан. Театар је за њега био и до последњег тренутка остао једино место на свету у којем је могуће додирнути срећу.

У 12 томова Сабраних дела Николаја Кољаде стале су његове драме, приче, драматизације, сценарији, чланци у живом часопису. Године 2021. објављује збирку кратких прича „Узми и памти.”, а за њом ће уследити збирке „Не тугуј.” (2023) и „Шоу фрфљавих и шушкавих”(2024). Кољада је постигао изванредне резултате не само као писац, већ и као даровит учитељ, створивши још 1994. године сопствени курс, данас познат под називом „Уралска драмска школа”. Кољадини ученици су познати широм света, а он лично заслужан је за популаризацију и промоцију савременог драмског стваралаштва и позоришне уметности посредством мноштва пројеката и самосталног залагања за њих. У драмама младих уралских драмских писаца читалац ће засигурно препознати неке уобичајене одлике Кољадине драмске школе. Његови ученици разумеју и поштују једно важно правило које се односи на то шта би свака драма требало да садржи, а то су четири компоненте: мисао, реч, карактер и бол. Најпознатији драмски писци Уралске драмске школе су: Василиј Сигарев, Олег Богајев, Александар Архипов, Јекатерина Васиљева, Ана Богачова, Александра Чичканова, Владимир Зујев, Маша Ботева, Валериј Шчергин, Јарослава Пулинович, Павел Казанцев, Аљона Тремазова, Роман Козирчиков Марија Малухина, Јекатерина Броникова, Роман Димшаков, Сергеј Јермолин, Јекатерина Гузема, Светлана Баженова и многи други. Кољада је објавио више од десет књига са драмама својих ученика. Неке од њих су: „Арабеске” (1998), „Снежна олуја” (1999), „Проба” (2002), , „Књига судбина” (2003), „Нулти километар” (2004), „Транзит” (2004), „Све ће бити добро” (2005), „Позориште у котларници” (2006), „Иза линије” (2008), „Треће око” (2009), „Воли ме јако” (2010), „Нећу се вратити” (2011), „Дивљина” књиге прва и друга (2013), „Први хлеб” I и II (2018).

Николај Кољада је лауреат следећих књижевних награда: „Царскоселска награда за уметност” (2004), „Кристална ружа Виктора Розова” за „Књижевност” (2006), „Награда П. П. Бажова” у номинацији „Мајстор. Проза” (2016). Режисер је више од 60 позоришних представа и победник на позоришним фестивалима „Браво!” (Јекатеринбург, 2008, 2012), „Новосибирски транзит” (Новосибирск, 2010), лауреат фестивала „Златна маска”. Кољада је такође лауреат Међународне награде. К. С. Станиславски, као и позоришне награде „Фигаро” назване по Андреју Миронову „За службу позоришној отаџбини и подвижништво у развоју недржавних позоришта у Русији” (2021). Турнеје у Француској, Пољској, Србији, Бугарској, Израелу, широм Русије, учешће ансамбла на светским позоришним фестивалима и огроман број добијених награда сведоче о квалитету и огромној популарности „Кољада-театра” широм света.

Нашој публици Кољада се са својом трупом представио на Београдском фестивалу савремене руске драме, одржаном у „Театру ВУК” 2016. године, када је трупа „Кољада-театра” одиграла представе  „Велика совјетска енциклопедија” по драми и у режији Николаја Кољаде и „Наташин сан” по драми Јарославе Пулинович и у режији Николаја Кољаде. Наредне године Кољада са својим глумцима поново посећује фестивал, овог пута се београдској публици представивши са две представе; „Ричард Трећи” Виљема Шекспира у режији Николаја Кољаде и „Виолина, даире и пегла” по тексту и у режији Николаја Кољаде. Специјални гости оба фестивала били су Николај Кољада и Ксенија Драгунска.

Године 2018. на сцени „Театра ВУК” премијеру је имала представа „Шупљи камен” по истоименој драми Николаја Кољаде, а у режији Татјане Мандић Ригонат. Са одушевљењем одгледавши представу, Кољада је одмах позвао српску трупу на гостовање на фестивалу  „Kolyada-Plays” исте године. „Kolyada-Plays” један је од пројеката које је у оквиру свог театра покренуо уралски редитељ; годинама уназад сваке године у Јекатеринбургу бива одржан позоришни празник: из читавог света долазе позоришне трупе које играју представе по драмама Кољаде и представника Уралске драмске школе. Оснивач је и једини спонзор једног од најпрестижнијих савремених драмских конкурса у Русији – „Евроазија”. Његова идеја била је да помогне младим талентованим писцима да започну своју каријеру, као и да добију новчане награде за свој рад. Све информације о самом конкурсу, као и листе победника налазе се на званичној интернет страници „Кољада-театра”.

„Кољада-театар” у потпуности се финансијски ослања на свог творца, зависећи од продатих карата и гестова добрих људи окупљених око исте идеје. За своје глумце Кољада је куповао станове у којима би живели, од којих је више од пола поклонио онима који су уз њега били од првог дана. Свим силама се борио за опстанак свог позоришта и крчио пут младим људима који су се отиснули његовим стопама.

Позориште гледано очима Николаја Кољаде јесте живо биће које захтева сталну пажњу, посвећеност, љубав и свакодневну преданост. Сцена – то је олтар, светиња, а само позориште – живот. У време пандемије (2020) када позориштима бива ускраћено право на рад, „Кољада-театар” пролази кроз озбиљну кризу. Без подршке државе, држећи се финансијски искључиво на средствима добијеним од продатих карата и донацијама љубитеља овог позоришта, Кољадино позориште одолева невољама. Осим што емитује уживо преносе током којих спрема храну и говори о позоришту, књижевности, својим успоменама, а за време преноса људи уплаћују новчане донације, Кољада инсистира и на пробама у закључаном позоришту. Скривајући се под кључем, готово читава трупа „Кољада-театра” активно ради и прима плату у време глобалне светске кризе. Кољада инсистира на непрекидном стваралачком процесу, он не дозвољава свом глумачком ансамблу да изгуби рутину одласка на пробе и глумачке навике. Пробама присуствују чак и стални гледаоци „Кољада-театра”, те позориште наставља да живи и у тешким временима, без обзира на околности. Већи део свог дана глумци „Кољада-театра” проводе у позоришту, пробе се одржавају свакодневно, осим за време фестивала или одмора, а трупа свакодневно игра једну-две представе, не узимајући у обзир викенде када се на сценама „Кољада-театра” игра и до четири представе. Овакав приступ сведочи о Кољадиној неуморној жељи за стварањем и радом, о његовом односу према позоришту и животу између којих ставља знак једнакости, а који преноси и на своје ученике.

На дан одласка великог писца и редитеља, трупа „Кољада-театра” одиграла је претпремијеру (у 11 ч.) и премијеру (у 19 ч.) представе „Орфеј силази у пакао”, последње дело Николаја Кољаде по драми његовог омиљеног писца Тенеси Вилијамса, које је успео да у потпуности доведе до краја претходно побегавши из болнице, о чему уочи претпремијерног извођења публику извештава глумац Олег Јагодин. Свој последњи дах удахнуо је овој представи, која наставља да кроз његове наследнике (глумце, редитеље и писце) траје као сведочанство посвећености и неупитаности о суштини постојања једног човека који је читав свој живот посветио театру. Кољада својим примером доказује да је чаролију могуће створити и у далекој провинцији, да је могуће изградити сопствени мит и позориште које ће живети захваљујући љубави, вољи, непрекидном раду и залагању свих који у овом процесу учествују, и неуморној жељи да се додирне Вечност – кроз безусловну радост, која се даје само и једино кроз чин стварања.

Слава му.

Позориште је предивно, то је чудо, позориште – то је, како би Виктјук рекао, једино место на белом свету где мртви из гробова устају на поклон, то је тако само у позоришту, у животу тога нема. Тај невероватни делић белог света, ти кратки срећни метри. Зашто људи постају глумци, редитељи, драмски писци? Ако се у детињству ниси наиграо играчкама и хоћеш и кад одрастеш да наставиш да се играш, али те је срамота, одлазиш у позориште и тамо настављаш да живиш у детињству. Ето тако.
Николај Кољада

Лана Јекнић, у Београду, 3. марта 2026.