РЕЧ РЕДИТЕЉА

Комад „Код Општег места лево‟ представља сатиру на живот модерног глумца. Глумци су данас жртве духа овог времена, иако они у народу и даље репрезентују модел човека који је позитиван, културан, господских манира, проблем онога што глумац представља и доживљаја од стране своје публике је у ономе прећутном. Прећутно је да је данас уметност на ивици да остане део социјалног живота грађана. Данашњи примарни елементи живота су социјалне мреже и популарност, како би неко на социјалним мрежама добио пажњу он мора да буде другачији од осталих. Другачији у оквирима који су признати. Дакле, слава је опште призната и жудња за њом је примаран циљ данашњих младих људи. По речима Маслова, човеку је потребно признање у социјалним оквирима како би освестио ниво свог значења у свету. Он у односу на друге моделе ствара свој модел и прати свој успех. Самим тим оно што је значајно за индивидуу је значајно за колектив.

Данас је најзначајније бити познат, јер се познатошћу добија признање, а признањем се касније долази до могућности да се лакше постоји у оквирима који су признати. Компликован круг у коме живи велики број људи који кад оде у позориште добија епитет, публика. Публика жели једну ствар од глумаца поред тога што им се диве, они желе да буду део њихових живота барем на кратко. Људи живе животе који су дефинисани једном ставком, борбом за живот, у таквим условима за уметност би платили емоцијом, пре него новцем и у том односу ми добијамо дефиницију односа публике и глумаца данас. Судар славе и престижа са сиромаштвом су теме које су кључни део наратива и у самом тексту се налази сукоб између два света. Свет у који долази трупа са својом представом са којом гостује и свет у који долазе. Како је тај свет дом културе, писац недвосмислено иронијски жели да укаже на чињеницу да било ко може да буде део дома културе, ако већ нема конкурентности на том пољу у својој заједници. Оно што публика не зна је да је слава исто сиромашна колико и сиромаштво, ако не и сиромашнија, можда боље рећи испразнија. У беди човек жуди ка бољем, у слави човек жуди ка дивљењу самоме себи. Како Србија није Холивуд, а телевизија као медиј пропада, тако и глумци своју славу имају колико је има и Пир и његова победа. Све то је матрица у којој привидно живимо и животаримо. Оног момента кад глумац сиђе са сцене он и даље има проблеме обичног човека. Ово би требало да је комад о томе. О глумцу који нема костим, који је обичан и који можда више ни не жели да буде глумац док је приватно сам са собом, али га природа његовог посла приморава на то. Једна од тема која је нашла свој део у овом комаду је разлика између глумца приватно и професионално, односно пре однос публике и глумца, који је увек тај неки лик кога је одиграо, а за кога сви знају.

Комад је настао из жеље за истином, на неки начин и омаж неки комадима о глумцима пре, али само темом, никако не радњом, представиће публици сат и по живота неколико глумаца који ће се борити са нечим што је за њих невероватно, али не и немогуће. Трупа која долази на гостовање и суочава се са великим променама, у оквиру трупе и ван, ће покушати да на човечан начин испуне обавезе које је наметнуло друштво које никад није прихватљиви и саставни део позоришта, током читаве његове историје.

Оно што је можда примарна тема, је однос према глумцима. Како обичан човек схвата некога ко је на телевизији и његов однос према том бићу. Шта је слава у Србији данас? Какав је менталитет нашег народа и какав однос има један човек из народа са једним уметником. Оно што је аксиом је то да глумац ради за човека из народа, за његов смех, за његове сузе, а онда када се упознају након представе, глумац се обично разочара, али разочара се и гледалац, у појединим случајевима. Зато ова представа суштински испитује однос између људи који су публика и глумаца.

Такође једна од тема је и зарада глумачке плате. Циљ је да се повежу нематеријално и материјално и тиме дефинише шта је уметност, да ли зависи од материјалног, од емпатије, од талента, од жеље за радом, жеље за преживљавањем или једноставно од стицаја околности и датог тренутка. Како је некад за љубав примаран тренутак, тако је за живот глумаца примаран моменат историје у коме стварају. Наши животи су одређени спољашњим факторима, пре свега политиком, како домаћом, тако светском, цене се формирају на светском нивоу, тако и сиромаштаво. Сиромаштво утиче на културу, како каже Черчил, ако немамо кулутуру, немамо идентитет. Оно што се догађа у Србији данас је драмски потентна тема за развој једне драме на сцени. Ко су људи који иду на гостовање далеко од свог дома и на шта би све пристали како би зарадили оно од чега им касније живот зависи. Спој славе и сиромаштва је још од Шекспира била тема која је увек била недвосмислена и терала људе на размишљање, ја сам се сетио једне истините приче која је у основи садржала све наведено и жанровски је одвео у сатиричну трагикомедију. На филму ова прича би имала увод, ДЕСИЛО СЕ ПО ИСТИНИТОМ ДОГАЂАЈУ, а за комад који ће бити изведен таква врста рекламе није потребна јер ће се она дешавати испред публике изнова и изнова као једна истина која је огледало данашњег друштва.

И за крај, она није ништа више од обичне приче, нема амбицију великих и капиталних дела, она чак не мора ни да запита публику, треба само да их натера да осете, а не мора ни то јер се заиста десила. Овај комад представља сећање на то дешавање.