О ПРЕДСТАВИ

Рада Ђуричин је већ пет деценија на београдским позоришним сценама, ТВ, радију и филму. Остварила је велики број улога, гостовала у земљи, у разним градовима света и добила многа признања. Посебно треба истаћи да Рада Ђуричин спада у глумице које су и саме иницирале позоришне представе и ТВ пројекте. Ту се могу уочити бар два тока: литерарни кабаре и женске теме. Бавећи се темом савремене жене, Рада је адаптирала роман Ерике Јонг ”Страх од летења” и играла то у позоришту, као и монодраме Дарија Фоа и Франке Раме ”Усамљена жена” и ”Буђење”. Иницирала је постављање драме ”Крај викенда” Моме Капора у ЈДП-у, као и најспектакуларнију представу на ту тему ”Госпођа Колонтај”, шведске списатељице Агнете Плејел. Била је коаутор ТВ серије ”Женски род – мушки род”. Објавила је и књигу ”Тајна црне руке – дневник једне глумице”. Касније се бавила Десанком Максимовић, у позоришту и на ТВ, ”Катарином Ивановом из ”Злочина и казне”, по мотивима Ф.М. Достојевског, као и животом Силвије Плат, правећи концерт представу ”Трун у оку”. Овога пута, Рада приређује приповедачку представу ”Човек човеку” која, кроз приче великана књижевности, говори о судбини човековој: о чежњама, страховима, радостима и тугама, о надама, о необјашњивом и непојмљивом.

Вјера Мујовић, глумица Народног позоришта у Београду. Играла: Успавану лепотицу, Соњечку Холидеј М. Цветајеве, Лену у Бергмановој сонати, Моглија у Књизи о џунгли, Магдалену у Дому Бернарде Албе, Јудиту у Хебеловој Јудити, Силвију Плат у Труну у оку, Аглају у Идиоту, Лолиту Владимира Набокова, Олгу у комаду Вишње у чоколади, Мадам де Турвел у Опасним везама…
На телевизији: Нушићев Свет, Колибаш, Мој рођак са села, Мина Караџић…

Објавила књиге Регистар кревета, чежњи и опомена, као и Нисам овако замишљала живот. Превела роман Циници Анатолија Маријенгофа. Радила и гостовала у позоришту и на филму (Дуети, Молинос, Бифтек, Сплин…) у Русији, Украјини, на Северном поларном кругу, Грузији, Јерменији, Шведској, Италији, Грчкој, Француској… Снимила два музичка ЦД: Viens, мини-ЦД на француском језику, и Зачем, ЦД руских песама. Добила награде ”Мата Милошевић”, ”Зваизгне” у Риги (Летонија), ”Златни витез” у Москви…

Иво Андрић – О причи и причању

…Времена се мењају, али потреба за причом и причањем остаје и причању краја нема. Можда је у тим причањима садржана права историја човечанства, без обзира да ли приче обрађују прошлост или садашњост. Јер и у прошлости и садашњости суочавамо се са сличним појавама и истим проблемима. Бити човек! Рођен без свог знања и без своје воље и бачен у океан постојања. Морати пливати, носити идентитет, издржати све сударе и непредвидљиве поступке своје и туђе, а поврх свега, издржати своју мисао о свему томе. Укратко – бити човек. Сваки писац прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених схватања, и снази својих изражајних могућности. Али приповедач и његово дело не служе ничем, ако, на један или други начин, не служе човеку и човечности.