ТРАМВАЈ ЗВАНИ САМОЋА

Режија: Стеван Бодрожа
Костимограф: Владислава Јолџић

ИГРАЈУ
Анђела Јовановић, Тијана Чуровић, Јасмина Вечански, Милица Стефановић, Михаела Стаменковић, Марија Опсеница, Ивана Николић, Иван Томић, Жељко Максимовић, Стефан Радоњић, Ђорђе Марковић и Александар Стојић

Ако публика уласком у позориште пристаје на условност да илузију која настаје на сцени, саму представу, драмску рефлексију наших живота, доживљава као нову реалност – ми идемо корак даље и публици у трамвају пружамо могућност да и сама буде део тог ритуала. Парадоксално, у реалистичном простору игре, глумачки израз постаје још животнији, а поетика драмског предлога још изражајнија.

Представа ТРАМВАЈ ЗВАНИ САМОЋА остварена је у сарадњи са највећим градским превозником и највећим оператером у Југоисточној Европи – ЈКП ГСП „Београд“, који је друштвено одговоран на различитим пољима и који препознаје важност културног повезивања, а са УК „Вук Стефановић Караџић“ кроз неколико пројеката доприноси развоју културе нашег града.

Жељко Милковић, директор ЈКП ГСП „Београд“
Јована Пауновић, ПР ЈКП „Београд“
Србобранка Убипариповић, шеф Службе за медијски наступ

ТРАМВАЈ ЗВАНИ САМОЋА је омнибус пројекат настао у сарадњи са проф. Бошком Милином са катедре за драматургију Факултета драмских уметности у Београду. Четири младе драматуршкиње развиле су своје комаде заједно са редитељем, са идејом да се ова представа изводи у трамвају (у сарадњи са ГСП Београд) и на сцени УК „Вук Стефановић Караџић“!

МИНА ЋИРИЋ Приче у трамвају поређали смо од најмањег до највећег осећања усамљености. Моја је прва. Брана и Урош се возе трамвајем. Њихов однос је једноставан: она је њему подршка и утеха, а он је њен муж. Функционишу. Нису незадовољни. На једној станици, у трамвај улази Љиља, Урошева велика љубав из младости. Напетост између Љиље и Уроша може да се сече ножем, они се очигледно и даље воле. Брана то види, можда јасније него они, али Брана је добар играч и тачно зна шта треба да уради да би се Урош увек враћао њој. Љиља је сама. Урош је сам са Браном. Брана је снађена и имуна на усамљеност. Усамљеност у мојој причи је мала и свакодневна, али нагриза изнутра ма колико се јунаци трудили да је игноришу. Све је у реду, све функционише и нису незадовољни – док их мали подсетник из прошлости потпуно не измести.

МАША РАДИЋ У другом делу “трамвајске тетралогије” покушала сам да представим генезу међуљудских односа у микро и макро заједницама. У питању је духовита прича о двоје напуштене, отуђене деце која би требало да буду подршка једно другом, а понашају се као највећи душмани. Бави се разводима бракова и патњом деце разведених родитеља, дисфункционалним породицама и сада већ митским сукобом између Срба и Хрвата. Дакле, озбиљне теме обрађене су на не тако озбиљан, питак и оптимистичан начин.

НЕДА ГОЈКОВИЋ Прича о Марији, сређеној девојци са изгуљеним ноктима и Снежани, уредно офуцаној жени, сведочи о оном уобичајеном раскораку између деце и њихових родитеља, који се догађа у тренутку када родитељи коначно забораве како је то бити дете, а деца још увек не могу да схвате шта значи бити родитељ. Неразумевање мора доћи до кулминације и коначног распада односа, да би се најзад дошло до разумевања. Спона између Марије и Снежане јесте лик Јуродивог, који својим коментарима тумачи отуђење између старијег и млађег дела породице, како у причи о ове две жене, једне старије и једне млађе, тако и између деце и родитеља уопште, показујући истинско разумевање за обе стране.

ГАЛИНА МАКСИМОВИЋ Михајло и његова ћерка Дејана траже своју бака-Анку, дезоријентисану госпођу која често нестаје из куће. Док је траже, препиру се око глупости, готово заборављајући шта су пошли да ураде. Бавећи се тривијалностима свакодневнице, њих двоје не примећују шта им то битно промиче и препуштају протраћеним тренуцима да створе атмосферу отуђења и удаљавања у оквиру породице. Бака Анка, са друге стране, живи изгубљена не само у простору већ и у времену, заглављена у сопственим илузијама о породичној блискости какву је некада (можда) имала.

Када сам помислио да би у трамвају могла да се игра представа, за коју би текст, односно текстови, били наручени од младих писаца, Градско саобраћајно предузеће Београд нам је одмах изашло у сусрет. Желео сам да ти текстови обрађују пар потпуно могућих, реалистичних сусрета у трамвају, али и да ти сусрети буду више од пуких цртица из свакодневице – да сваки од њих ипак показује дубље проблеме са којима се људи суочавају, патње које проживљавају, наде које гаје. Понекад су у тим свакодневним, успутним ситуацијама људи много искренији, не носе маске и јасније се види ко су они заправо, у својој суштини. Младе драматуршкиње, од којих три још нису ни завршиле факултет, лепо и надахнуто су одговориле на моју идеју. Са њима сам од самог почетка радио на темама, ликовима и јако ми је пријао тај процес у ком сам ја, као редитељ, донекле „кумовао“ ономе што ће бити написано. Главна индикација коју сам им дао је да бих волео да ми напишу нешто што подсећа помало на филмове Софије Кополе, тужно, нежно, на моменте врло духовито, са ниском валенцом драматичности тако да се мало тога дешава споља, а много више изнутра. Трамвај, као и подземни пролази, железничке станице, лифтови, клупе у парку су такозвани „no spaces“, или их бар тако зову у модерној теорији уметности, места која не припадају никоме и зато су фантастично платно за пројекцију свачијег унутрашњег садржаја. Управо зато ми је трамвај толико инспиративан. Он је збиља у овој представи главни лик, место у ком се као у неком храму или пророчишту унутрашњи садржаји људи „изливају“ у стварност и мешају, место бола и катарзе, суочења са собом и потенцијалног превазилажења себе. Зато се представа и зове „Трамвај звани самоћа“, у јавним превозима увек смо на неки чудан начин сами, уроњени у сопствене мисли што отвара простор за самопреиспитивање. А када до такве врсте преиспитивања дође. увек нам постане јасно и колико су нам други потребни и колико је та самоћа из назива ове представе тешко, тешко бреме.