Главна теза наше представе јесте да је сваки појединац, бар у неком тренутку или периоду свог живота, мањина. Када се неко разболи мањина је, јер је више здравих него болесних људи, када оде у пензију постаје део једне мањине, јер је више радно способних и запослених него оних који су завршили свој радни век, када је неко родитељ ЛГБТ особе такође је мањина, јер је више родитеља стрејт него геј људи. Када би људи схватили да мањине нису монолитне скупине које стоје у опозицији спрам већине, да је епитет “мањина” флуидан и свеобухватан, да се мањином постаје на разне начине од којих већина не зависи од слободне воље појединца, много би се лакше подизала свест о битности добронамерног поступања већине према мањини. У коначници свако од нас често не може ни да наслути како је бити мањина док не схвати да у неком сегменту живота то јесте и не осети хладноћу већине спрам сопствене потребе или проблема.
Однос према мањинском, према слабом, према посебном и другачијем, је фундамент човечности, предуслов здравог друштва, простор у ком главну лекцију која омогућава просперитет уче оне друштвене заједнице која истински желе да иду напред. Толеранција према мањинама није активистичка флоскула и вешт политички маневар “проевропских” политичара. Она је начин живота, она је лековита пракса која укида самопрезир, једну од највећих бољки нашег друштва, јер кроз њу сваки појединац има шансу да прихвати пре свега самога себе то јест оно у њему што је посебно, можда слабо, неуклопљено у владајуће премисе исправности или нормалности.
О томе смо у овој представи желели да испричамо четири приче из пера младих и даровитих списатељица Мине Ћирић, Неде Гојковић, Галине Максимовић и Маше Радић.
