Венера у крзну

Превод драме с енглеског: ЕЛИО РИГОНАТ
Режија: ТАТЈАНА МАНДИЋ РИГОНАТ

Kостим: МИНА МИЛАДИНОВИЋ
Драматургија и сценски простор: ТАТЈАНА МАНДИЋ РИГОНАТ
Музика: ЕЛИО РИГОНАТ
Сценски покрет: ИГОР KОРУГА
Тон мајстор: Петар Калинић
Мајстор светла: Миломир Џувер
Израда костима: Веса Карановић и Габријела Кнежевић

Играју:
Ванда Џордан: KАТАРИНА МАРKОВИЋ
Томас Новачек: МИЛУТИН МИЛОШЕВИЋ

Драма „Венера у крзну“ Дејвида Ајвса није драматизација чувеног романа из 19. века „Венера у крзну“ Захер Мазоха, већ оригинално драмско дело. По овој драми Роман Полански је 2013. године снимио филм, као сатиру о сексизму. Драма почиње као прича о писцу Томасу Новачеку који је драматизовао роман Захер Мазоха, а жели и да га режира, па организује аудицију како би пронашао идеалну глумицу, која би оживела на сцени његову фантазију, визију Ванде фон Дунајев, доминантне жене, окрутне Венере из Мазоховог романа. На аудицију долази глумица Ванда Џордан, па се између њих двоје развија сложена психолошка игра, коју Дејвид Ајвс дијалошки мајсторски гради.

У драми „Венера у крзну“ Дејвид Ајвс реконтекстуализује роман Захер Мазоха. Он га користи као грађу за компоновање вишеслојне савремене прозоришне приче која преиспитује тему мазохизма, односе доминације и покоравања, позиције и игре моћи на више нивоа и планова. Тема освете Венере, због  цивилизацијски кроћених, укалупљиваних, спутаваних моћи Жене, тутњи кроз драмски текст. Позорница постаје место борбе глумице у редитеља, место њиховог узајамног пропитивања баш као и ликова из Мазоховог романа, културолошких образаца, улога и позиција жене и мушкарца унутар њих. Позорница је место у којем родне улоге губе свој друштвени ослонац и постају амбивалентне и замењиве. Место у којем су разне енергије, страсти, ставови, предрасуде, уплићу у стваралачки процес. Митско место у којем се мешају фантазија и реалност, сударају светови најдубље интиме, свесног и несвесног, испитује људска природа, нагони. То је место заноса и открића онога о чему ћутимо или нисмо свесни били да постоји у нама. Стварање у позоришту је Бодријаровско завођење.

На најдубљем нивоу драма слави креативни прицип жене оличен у митској Венери- Афродити која има многа лица. Интригантан је у контексту покрета “Me Too”. Враћа нас на суштинска питања и интелигентно исмева псеудо каноне којима се у име слободе, манипулише слободом и жене и мушкарца.

Роман „Венера у крзну“ Захер Мазоха био је инспирација Францу Kафки за причу „Преображај“, легендарној групи Велвет ундергроунд и Лу Риду за песму „Venus in furs“ (1967).

Редитељ Хесус Франко (1969) затим Виктор Нувенхас и Мартје Сејфер (1994) снимили су филмове „Венера у крзну“. Роман је био инспирација многим сликарима. Са Захер Мазохом и његовом „Венером у крзну“, објављеном 1870. године, мазохизам је као тема уметничког дела на поетичан и књижевно сложен начин, ушао у књижевност.

Појам „мазохизам” изведен је из презимена Захер Мазоха. Др Ричард Kрафт Ебинг, у књизи „Psychopathia Sexualis“ 1886. уводи појам мазохизма да опише посебну, како каже, перверзију психичког vita sexualis. Он пише : „Сматрам да је оправдано да сексуалну аномалију назовем мазохизам зато што је аутор Захер Мазох, често писао о тој перверзији која је до његовог времена била сасвим непозната научном свету као таква, која је супстрат његовог писања.“

Мало је рећи да је Захер Мазох био незадовољан због тога. Писао је: „Млади доктор по имену  Kрафт Ебинг написао је глупу књигу с латинским називом у којој је моје часно презиме, презиме моје мајке, искоришћено да се да назив сексуалној перверзији.“

Уметници су кроз векове у својим делима откривали, описивали, преиспитивали људску природу, страсти, понашање, много, много пре него што их је медицина или психологија именовала. Па је разумљив гнев писца, уметника који се опире укалупљивању свог поетичког универзума у један појам.

Роман „Венера у крзну“ није био замишљен као независно дело, већ као једна од пет новела у циклусу „Љубав“. А „Љубав“ је опет чинила део у низу циклуса новела названих: „Имовина, Држава, Рат, Ред и Смрт“. Тих пет циклуса заједно су замишљена Мазохова људска комедија под називом „Kаинова баштина“.

Први запис о сексуалном мазохизму налази се у „Disputationes adversus astrologiam divinatricem“, Пика дела Мирандола (1463-1494), а онда настаје мазохистичка литература као жанр: епизода са Kлилендом у роману „Фани Хил“ (1749) , да би до краја века Енглеска била преплављена мазохистичким књигама. Осим сатиричног, еротског и квазимедицинског метода, у литератури није било никаквог другачијег приступа мазохизму. Једини озбиљнији приступ био је у Исповестима Жан Жак Русоа. Маркиз де Сад га обрађује у „120 дана Содоме“ и другим делима. Тек је са Захер Мазохом мазохизам као тема, на поетичан, књижевно сложен начин, ушао у књижевност.

Татјана Мандић Ригонат

ДЕЈВИД АЈВС (David Ives, 11. јула 1950) је амерички драмски писац, сценариста и романописац.  Најпознатији је по својим комичним једночинкама због којих га је Њујорк Тајмс 1997. године прогласио „мајстором кратке форме“. Поред драма, прича и сценарија познат је и по савремеим преводима и адаптацијма фрацуских класичних комедија Пјер Kорнеја и Молијера као и адаптацајима преко 33 мјузикла, Kол Портера, Роџера и Хамерстајна и других чувених бродвејских аутора.

Ајвсова једночинка „Све је у тајмингу” (All In The Timing, 1995) је седам пута била у избору “Најбољих кратких драма”, а његова драма „Венера у крзну”, номинована је за награду Тони за најбољу представу.

Написао је и „Животе светаца” (Lives of the Saints, 2000) који се састоје из седам кратких драма, „Нови Јерусалим: испитивање Баруха де Спинозе”, „Школу за лаж” (The School for Lies, 2017), инспирисану Молијеровом комедијом „Мизантроп”, „Лажљивац” (The Liar, 2017) засновану на драми Пјера Kорнеја из 17. века, „Време лети” (Time Flies, 2001) и „Да ли је мртав?” (Is he Dead?) адаптацију дела Марка Твена. Такође је превео на енглески Фејдоову “Бубу у уху” и “Шпански комад” Јасмине Резе. У априлу 2018. године премијерно је изведена његова драма „Метроманијаци” (The Metromaniacs), „трансадаптација“ поново откривене француске фарсе Алексиса Пирона.

„Венара у крзну” премијерно је изведена на Оф-Бродвеју јануара 2010. године, да би већ октобра 2011. године била почела да се игра на Бродвеју у позоришту Samuel J. Friedman. Током сезоне 2013–2014. била је највише постављана представа у Сједињеним америчким државама.