ИЗГНАНИЦИ

Џејмс Џојс

ИЗГНАНИЦИ

Премијера: 11.06.2021.
Сцена „Александар Поповић”, Сезона 2020/21.

Подела

Адаптација и режија: Душан Матејић

Играју:
Милош Ђуровић
Бранкица Себастијановић
Душан Матејић
Јелисавета Кораксић

Сценографија: Душан Матејић и Милан Миладиновић
Костим: Мина Миладиновић
Дизајн звука: Братислав Василић
Дизајн светла: Миломир Џувер

РЕЧ РЕДИТЕЉА:

ИЗГНАНИЦИ – ЛОГИКА САЊАНЕ ПЕСМЕ

Човек може да побегне из своје земље и домовине, али  да ли може да побегне од сопствених мисли и осећања, од сопствених поступака? Шта је оно инварјантно у његовој личности, оно што носи у себи као архетип, колективно несвесно? Обичан човек, а сваки је човек обичан, чак и када је реч о једном писцу, увек стоји између приватног и јавног – где је ту граница поштовању и удовољавању друштвеним конвенцијама? Где почиње крај искрености и како се он окончава? Неискреност је често, сасвим често разлог трагичкој грешци која, затим, покреће паклену машину што меље – беспрекидно. Без снаге да будемо искрени према себи самима, и према ближњима својим, наш ум, наша осећања и наша воља стварају вртлог тешких илузија  и лажи, и тада је сваки наш избор углавном погрешан, сваки однос неаутентичан. Тада живот није ни комедија, ни трагедија већ – копрцање. Тада живот постаје време које риба има на сувом. Простор готово и да не постоји – он се активно скупља и затвара – око нас и у нама.

Да ли треба ући у брачни однос упркос напшим другачијим осећањима и размишљањима – само зато што друштво то очекује од нас? Да ли тај брак треба, затим, одржавати илузијом и одрећи се својих аутентичних осећања? Да ли је човек створен да воли само једну особу? И шта данас називамо љубављу, када се олако служимо том речју и њеним погрешним синонимима? Најзад, колико су тешке маске које носимо у свакодневном животу и колико су дубоки ожиљци који остају испод њих?

Овде су љубав, пријатељство, страст, поверење, издаја, посесивност и психопатологија у чврстом зазгрљају слободе. Да ли под велом ”слободе” можемо да повредимо и себе и ближњег свог? И каква је наша личина слобода којом гушимо другога? Напослетку, да ли је човек, неискрен према себи и другима – слободан?

Умемо ли ми данас да препознамо уопште смисао и искреност? И када/ако их препознамо, јесмо ли спремни да ка њима активно идемо, да деламо? Или је лакше ”затворити се у орахову љуску”, стећи лажну сигурност у неискрености према себи и свету, те неговати личну и туђу несрећу као сопствено чедо?

Да ли смо спремни да се боримо за своју дубоку истину – упркос друштвеним конвенцијама?

Друштвени углед и каријера су данас често важнији од сопствене душевности, искрености, слободе, од својих најтананијих осећања. Грађански дух сасвим спонтано и готово неприметно склизне у малограђански дух.

Напослетку, да ли нас је друштво или смо ми сами себе прогнали из нашег града, из нашег сопственог бића, из сопствене истине?

Човек и камен – дело су природе. Да ли човек зна када постаје камен и да ли камен може да постане човек­­? Коме они припадају, ако не припадају себи – када их у бездан баци туђа рука? Може ли човек да заустави ту руку?

Човек мора да да буде искрен према себи и другима. Да не би живео у духовном и душевном изгнанству, да не би завапио за излазом који се не назире. Човек мора да чува и сачува основне истинске моралне вредности, као  и верност себи самом, у времену које прети да замагли и угуши сваки прави критеријум.

Логика сна позната је сваком човеку, логика сна на јави позната је сваком уметнику. Логика кошмара позната је сваком бићу које пати. Патник је често песник. Пеоезија уме да пева о болу. Песма је врста сна коју Песник даје свету у аманет – за Вечност.

Љубав и Пријатељство јесу – Давање. Давање је способност ширења Духа.
Само кроз искрено и истинито Давање човек постаје Човек.
На том путу Давања велики светионик, али и сапутник, може му бити – Уметност.

Душан Матејић

ПРЕДСТАВЕ