НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

Ј у б и л а р н е   п р е д с т а в е

Монолог – избор одломака – у извођрењу Тихомора Станића. Премијера.

Једно од капиталних књижевних дела на српско-хтватском језику и једно од најчитанијих и највише превођених, роман На Дрини ћуприја нашег нобелобца Ива Андрића, објављено је у Београду пре 75 година. Тим поводом, у репрезентативном простору Опере и театра Мадленианум, Белле етаге, намењеном  камерним уметничким догађајима, драмским и музичким представама, изложбама и промоцијама, уприличено је монолошко казивање изабраних делова  овог романа, по избору и у импресивној интерпретацији популарног драмског уметника, Тихомира Станића.

Верни поштовалац, и више од тога – заљубљеник у Андрићев опус, поприлично физички сличан великом писцу, Станић је тумачио  његов лик у филмско-телевизијским продукцијама Знакови (1995), Лајање на звезде (1998), Жућко (2012) и Пролеће на последњем језеру (2020). Зналачки, са дубоким емотивним доживљајем Андрићеве приповести, ал ии са поузданим искуством драмског уметника који зна шта чини ефектну целину сценског чина, Станић је склопио и ангажовано, глумачки брљантно изрекао свој подужи монолог – тачније оригиналан Андрићев текст који је научио на памет.

Првак српског глумишта остварио је више од 100 улога у свим београдским, ал и у многим позориштима ван Београда, па и у Републици Српској.  Импресивна је листа његових сјајних глумачких креација у играним филмовима и ТВ драмама (од 1981. до 2020. снимао по два, три, па и четири филма годишње!). Један је од највише награђиваних за  високе глумачке домете. Свој велики углед потврдио је и улогама у репертоаруи Опере и театра Мадленианум:  Карењин (Ана Карењина А. Петраса), Црњански (Милош, Црњански, С. Миловановић, И. Вујић, М. Латиновић), Ђакомо Казанова (Казанова против Дон Жуана, М. Илић).

Тихомир Станић већ две деценије казује у разним приликама Андрићеве мисли и визије, набијене мудрошћу, историјском истином,  лепотом и духом балканског човека. (Управо је роман На Дрини ћуприја донео Андрићу Нобелову награду за књижевност, 1961. године.) О овом свом необично храбром подухвату – учењу дугог и сложеног прозног текста, без партнера и дијалога који глумцу олакшава посао – Станић каже:

“Стицајем околности, закачио сам се за ову идеју пре двадесет година. Радио сам те 1999. године пет месеци по пет сати дневно и на крају савладао једну целину из романа На дрини ћуприја, коју сам заједно са др Љиљом Мркић Поповић приредио као вече приповедања… Те реченице Андрићеве усвојио сам, говорим их с лакоћом врло често пед публиком, ал ии  у кафани  без икаквог повода… Пронашао сам у Андрићевом делу неисцрпну инспирацију за свој професионални живот, тренинг, егзистенцију и од када сам савладао текст На дрини ћуприја, и први пут извео ову представу, 17. априла 2001. године, никада више нисам морао да се бринем и трпим терор било ког позоришног редитеља, дикатора, погрешног управника… Обезбедио сам себи егзистенцију, знајући да увек могу у школама да говорим деци и младима Андрићев текст. Из велике захвалности према писцу и делу које сам читао још у раној младости – родио сам се у школи, јер ми је отац био учитељ, један ходник је моју собу делио од библиотеке, тако да сам као дете  много читао – ја сам заволео тог човека, његов лик ми је  интригантан, у разним фазама његовог живота. Добар део свог професионалног и приватног размишљања усмерио сам к њему и верујем да ме то чини срећнијим, богатијим и можда једног дана и паметнијим…”

Тихомир Станић се латио уистину тешког посла. Из обимне грађе, из Андрићевог слојевитог и сликовитог приказа живота вишеградске касабе и брдовите околине, који захвата период од шеснаестог столећа до почетка Првог светског рата, извукао је на светлост сцене духовите, драматичне, поетичне, комичне и трагичне перипетије Вишеграђана, пре, током и после изградње велелепног моста – симбола историјских мена и судбине босанског живља, под Турцима и Аустријом. Посебно је нагласио заслугу Мдехмед-паше Соколовића, великог везира, отетог у детињству од српске породицде  зарад “данка у крви” и одведеног у Турску, коме и лева и десна обала Дрине већ столећима дугују захвалност за градњу моста. Станић је супериорно, драматуршки вешто, створио литерарно-сценско дело од изузетног едукативног значаја, које је и као театарски подухват веома значајно. Његове гласовне бравуре, варијације емоција, богатство глумачке експресије, и надасве његов лични шарм, као да су збир и сума његовог раскошног талента и богатог искуства.

“Говорио сам овај текст пола сата на свечаности у САНУ, приликом симпозијума о Иву Андриц́у – сећа се Тихомир Станић. –  Пре тога сам наступао у Малмеу, у Ротердаму, у Амстердаму, а казујем га и у разним нашим селима. У Ариљу сам говорио у сеоским школама, по Косову сам говорио деци – буде петнаестак њих, колико их има… Говорим у разним ситуацијама, ако неко има времена да слуша…”