ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Како данас, у години у којој обележавамо 220 година од рођења по мом мишљењу најзначајнијег српског драмског писца, приступити „Покондиреној тикви“ Јована Стерије Поповића? Одговор је једноставан: пронаћи у њој оно што је у овом комаду готово безвремено, што га и данас чини актуелним. А то су, пре свега, нарави, карактери, менталитет ликова о којима нам Стерија пише а које и данас, у некој новој форми, препознајемо и смејемо им се или тугујемо због њих. Контекст ове поставке је савремен, у питању је наша стварност; ликови нису из Војводине већ са Косова; тиме је и њихов природни, народски језик другачији; понемчени српски уступио је место сада поенглеженом; поезија је нешто савременија и препознатљивија; све остало је исто. Осим жеље да се у ликовима пронађе још неки скривени, потенцијални слој сакривен тексту: да се у Ф-Еми поред исмеваног помодарства препозна и истински вапај несрећне жене за лагоднијим животом од оног којим је живела; да се у ДрАгиши поред комичког шарлатанства препозна и трагички сукоб човека који има некакво образовање и разазнаје ствари али нема снаге да им се супротстави. Све остало је игра у којој би требало да уживају и публика и глумци.

Милан Караџић