АГОНИЈА ЛАУРЕ ЛЕНБАХ

ЛАЖ И ОБМАНА – Морални пад или вештина преживљавања
У позоришту, као и у животу, поставља се питање – ко обликује судбине? Да ли је човек творац сопствене приче или је марионета у рукама невидљивих друштвених сила? У Крлежином делу “У агонији”, ово питање поприма посебну тежину, јер се пред нама одвија драма у којој се појединац суочава с непробојном структуром лицемерја, друштвених норми и моралних компромиса.  Представа ,, Агонија Лауре Ленбах” није само прича о једној љубави, једном браку или једној смрти – она је сецирање друштва које не прашта слабост и које обликује појединце према сопственим потребама, често их ломећи у том процесу. Још је Мишел Фуко (Michel Foucault) истицао да моћ не почива само у институцијама, већ да прожима целокупну друштвену структуру, ослањајући се на норме, правила и дискурсе. У “Агoнији Лауре Ленбах”, моћ није конкретна сила, већ флуидна игра интереса, хијерархијских односа и друштвених очекивања која не дозвољавају побуну. Ленбах, пијани официр прошлих ратова, оличење је света који пропада, али и даље вуче конце у рукама; Иван, адвокат и рационални прагматик, делује као неко ко је изградио сопствену судбину, али у стварности је тек продужена рука манипулативног система који је научио да савршено игра по правилима;  Лаура, у почетку немоћна и спутана, на крају бива приморана да прихвати закон јачег, јер у свету у којем су сви вукови, јагањци не преживљавају. Ово друштво је, дакле, машина за млевење људског меса (људскости) која меље оне који се не уклопе. “Највећи злочини у историји нису чињени из страсти, већ из послушности” – речи Хане Арент (Hannah Arendt) које савршено осликавају ово окружење. Појединци у овом свету не морају нужно бити зли, али постају део система који захтева подређеност и игра се судбинама, увек оправдавајући сопствене поступке вишим циљевима или друштвеним нормама. Позориште и живот су слични – оба захтевају игру улога. Социолог Ервинг Гофман (Erving Goffman) у својој теорији драматургије истиче да људи у друштву функционишу као глумци на сцени, прилагођавајући своје понашање очекивањима публике, ликови носе маске које одговарају њиховим друштвеним позицијама, али ниједна од тих маски није трајна. Иван није само успешан адвокат и поштован грађанин, већ и хладан манипулатор који препознаје како да користи друштвена правила да би остварио сопствене циљеве. Његова приврженост Лаури никада не надмашује његову потребу да сачува углед и статус. Мадлена Петровна, новинарка, не трага за истином већ за наративом који ће најбоље продати. Чак и опатица, оличење духовног ауторитета, носи маску која крије ниске страсти и потребу за контролом. Свака од ових фигура је део система у којем се лаж и обмана не сматрају моралним падом, већ вештином преживљавања. Лаура је у почетку слика жене какву друштво очекује – супруга, мученица, жртва. Али кроз ток драме, њено сазревање је заправо процес освешћивања да правила која су јој наметнута не постоје да би је заштитила, већ да би је контролисала. Када схвати да је истина релативна и да морал не постоји изван моћи, Лаура се преображава у нешто што друштво не може да контролише – у фигуру која узима правду у своје руке. Овај тренутак је кључан јер се не дешава из хира, већ из нужности. “Када те дуго терају да будеш немоћан, пре или касније ћеш постати опасан” – ово је логика друштвених механизама који рађају оне против којих се касније боре. Oвом представом ансамбл и ја постављамо питање: да ли се убице рађају или их друштво ствара? Управо због овакве поставке, одлучио сам да представу режирам као психолошки хорор. Хорор није жанр страха – он је начин да се прикаже суштинска тескоба егзистенције, неправде и неизвесности. Страх у овој представи не долази од натприродног, већ из спознаје да је систем у којем живимо савршено конструисана клопка. Осећај тескобе који желим да пренесем публици произлази из психолошке тензије, из растуће параноје ликова који су истовремено и ловци и плен. Као у Фројдовом концепту “Unheimlich” – осећаја језивог који долази из онога што нам је истовремено познато и страно – представа користи свакодневне односе, ситуације и друштвене норме, али их прелама кроз гротескну, изобличену перспективу. На тај начин, публика не посматра само причу о одређеним ликовима, већ и сопствену реалност, своју позицију унутар истог система који представа критикује.

КАКО ЈЕ ОВО БИТНО ДАНАС?
Оно што ,,Агонију Лауре Ленбах” чини толико релевантном јесте начин на који разоткрива структуру савременог друштва, које се није много променило од времена у којем је драма написана. И даље живимо у систему у којем појединац мора да бира између конформизма и борбе, у којем морал служи као инструмент контроле, а истина се обликује према интересима моћних. Ова представа није само класичан комад, већ и упозорење – она нас тера да се запитамо колико смо заиста слободни и шта се дешава када појединац одлучи да престане да игра по правилима. У друштву које негује лицемерје као врлину, онај ко одлучи да види истину постаје претња. Лаура на крају  није ни победник ни губитник – она је продукт света у којем је преживљавање једина морална категорија.

На сцени, као и у животу, питање није само ко је крив, Ко је крив, то је полицијско питање. Питање је ко има моћ да пише правила игре. Овом представом нудимо нам прилику да та правила осветлимо, преиспитамо и можда – променимо.