Наша представа бави се односом стваралаштва и сенке. Колико је и да ли стваралаштво могуће без демона, сусрета са својом сенком, а са друге стране могу ли демон и стваралац постојати истовремено? У Пушкиновој малој трагедији „Моцарт и Салијери“ поставља се питање – да ли су геније и злочин неспојиви? У нашој представи нема генија, постоје само двојица уметника која на сусрет са сенком реагују различито. Слику уметника-генија који ствара олако, без муке и у трансу као миљеник богова сматрам романтичарским митом и личним пројекцијама. Ни Салијери у овој поставци није као у чувеном Формановом филму „краљ медиокритета“ него паметан, даровит, поносит човек који упркос томе постаје убица – и у томе је трагедија. Један уметник отровао је другог уметника. Занимало нас је да истражимо шта су све данас отрови и на које све начине једни друге трујемо?
