ТАМНИ ДРВОРЕДИ

Режија и драматизација: Небојша Броћић
Костим и сцена: Лидија Јовановић
Дизајн звука: Душан Баук
Лектор: Оливера Броћић

Играју:
Бранислав Трифуновић
Бојана Стефановић
Немања Стаматовић
Вања Јовановић
Ања Павићевић

Глас Буњина: Тихомир Станић
Глас мајке: Александра Јанковић

Тамни дрвореди (Дрвореди) је представа инспирисана истоименом збирком прича Ивана Буњина.

Небојша Броћић, који уједно потписује и режију ове представе, урадио је драматизацију вођен идејом да су пропуштене прилике у љубави као и животу, оно чему се свесно или несвесно најчешће враћамо.

Ликови овог комада кроз пет засебних прича имаће прилику да се кроз сећање врате у тренутке своје прошлости који су за њих били преломни на различите начине. Да ли ће и ко од њих ће добити шансу за другу прилку?

„Пошавши од уверења да је од свих истина најдубља и најживотнија она поетска, наша представа трага за моментима спознаје такве истине о нашем животу, али кроз сопствени бол или радост, не само разумом већ и кожом. Одлуке које смо донели или избегли да донесемо остају са нама заувек, имају своје последице, не само по непосредну будућност, већ на целину живота. Имају и своју цену.

Жанровски, Дрвореди су драма са елементима мелодраме и трагикомедије, што ми се чини најадекватнијим оквиром за потрагу за тим истинама, јер драма живота обавезно носи у себи и перлу хумора. Радовало би ме да публика пратећи сусрете јунака комада са кључним тренуцима њиховог живота, одшкрине себи врата таквих увида и дозволи преиспитивања кључних раскршћа на којима се сви нађемо и која ће нас одредити, хтели ми то или не.

Инспирисани, пре свега, јединственим стилским изразом прозе Ивана Буњина, “Буњиновим брокатом”, покушали смо да, сада у драмскиј форми, осмислимо један специфичан, целовит свет. То је простор који ће на свим нивоима – од драматуршког, преко глумачког и визуелног, па на крају неизоставно и редитељског, бити у прилици да пренесе Буњинову богату поетику публици двадесетпрвог века, чисту у изразу и без излишне патетике.“

Небојша Броћић

„Идеја је била да се у форми држимо препознатљиве силуете са почетка двадесетог века, са благом стилизацијом и децентним акцентом на етно мотиве. Визуелно простор сцене ће одредити тепих који уједно даје тон ликовном идентитету читаве представе, као И бела чипкана завеса која сем основне функције пројекционог платна са собом носи и сентимент сећања и дух прошлих времена. Кофери и сандуци који током игранаја добијају функцију употребних предмета причају у исто време и причу о животу као континуираном трагању и путовању.“

Лидија Јовановић