ХАЛФЛАЈФ

Режија: Никола Кљајић
Продуцент: Ана Најкић
Композитори: Никола Смоловић, Јелена Ћирић
Сценографија и костим: Јована Стефановић
Сценски покрет: Петар Ђурђевић
Оружар: Петар Чанчо
Асистенти режије: Милица Ивошевић, Драган Суботић

УЛОГЕ:
Криви – Лука Потпарић
Миленица – Неда Вуковић
Киллер Звездара – Марко Чупић
Мила – Анастасија Стошић
Боле – Јован Јевтић

Пријатељ пројекта: Степски Соко

Халфлајф текст Филипа Вујошевића у адаптацији Андрее Пољак и режији Николе Кљајића је представа која се бави људима у већ довољно зрелим годинама за стварање сопствене будућности а који су у склопу сопствене доколице заробљени у виртуелном свету видео игре Каунтер Страјк такмичарског карактера. Управо је та видео игра и њен утицај на ментална стања њених конзумената оно чиме ауторски тим ове представе одлучује да се бави на првом месту. Игрица Кaунтер Страјк је средство за причање приче о отуђености и апатији која се преноси на реалан живот. Основне карактеристике игрице које нас упћују на претходно наведено су то да је игрица насилно-агресивног карактера и конципирана на онлине такмичењима људи против људи. Ратно стање које је у игрици преноси се у главу младих људи који је играју и тиме ствара односе моћи међу људима уживо и апатичну атмосферу међу њима. Утицај једне игрице данас можемо упоредити са утицајем великих пропаганди у виду књига као на пример: Мајн Кампф, Манифест комунизма, религијски списи, пропагандне књиге Алистера Кроулија и слично. Овакво стање у глави главних ликова овог комада доводи нас до три речи и једне реченице коју градимо истима а то су: ИЗДАЈА, МОРАЛ, ВРЕДНОСТ. Дакле кроз причу наших главних јунака и игрицу Каунтер Страјк бавимо се издајом моралних вредности код младих људи али са буђењем неке наде кроз лик Кривог и Миленице који временом освешћују и одбијају овај начин живота за разлику од ликова Килер Звездара, Мила и Боле који се одлучују за ропство, а робују статусом, моћи и успехом у крајње извитопереним радњама. Да не би банализовали рат, агресију и слично ауторски тим са редитељем на челу бира крајње бруталистички и критички вид режије за разлику од апсурда који би потенцијално у овом тренутку био најбољи. Критика жеље за моћи и статусом, критика ратног стања и атмосфере, критика одсуства емпатије су главне идеје које преносимо публици кроз како смо већ навели наду у будуће генерације које представљају ликови Кривог и Миленице.