Из црне хронике

Сценарио и главна улога: Лор Шартије (Laure Chartier)
Режија: Орели Тривилен (Aurélie Trivilin)
Асистенткиња режије: Саниа Томбозоа (Sania Tombosoa)
Сценографија и костим: Делфин Kоерс (Delphine Coërs)
Дизајн светла: Лоран Kеј (Laurent Kaye)
Менаџер турнеје: Пјер Ендрикс (Pierre Hendricks)
Дистрибуција компанија Брам де ла Биш (Cie le Brame de la Biche) / Sania Tombozoa

“Ја сам преживела силовање. Лакше је написати, него изговорити. Бојим се да та реч, и све што она представља, буде прегруба. И за мене и за друге.

Жртве углавном познају починиоца. Али, не и ја. Жртве, тако нас називају. Ја сам стереотип. Мене је предатор једне ноћи пратио и силовао на паркингу, под претњом оружјем. Ја сам стереотип.

Неки бар, ноћу. Случајно наилазим на брошуру за подизање свести о силовању: “Силовање – то није само неки човек који вас на крају вечери прати у мрачној улици, то може бити и ваш шеф, ваш колега или пријатељ. Силоватељ није незнанац на улици”. Да, то је тачно. Тако каже статистика. Али, то не важи и за мене. Такав наратив ме вређа. Мене негира систем који би требало да ме подржи. Ми не постојимо. Шта је са женама које силује странац у мрачној улици или на паркингу? Шта је са женама које поднесу тужбу, представе се као оштећена страна и стигну до суђења? Kако ли се оне осећају? Оне се своде на причу, бројку или стереотип.

Kолико силовања, толико жена. Имам потребу да говорим о томе. Не желим да изигравам жртву, иако технички и по закону то јесам. Борим се против таквог статуса и не желим да се понашам тако. Прегледала сам и неке друге брошуре о насиљу над женама, слушала емисије на радију. У свакој брошури – иста прича, у сваком исказу – исти бол. Иста повреда. Ја имам потребу да се изразим, да говорим о ономе што долази после. Да говорим, кажем и сведочим. Да ли је силовање црна хроника? Медији се хране таквим догађајима. То је за њих мала вест, некад скоро занемарена, која служи тек да зачини црну хронику. Говори се о женама које не пријављују злочин да би се на то охрабриле, док се остале своде на бројке, проценте. Ја разумем жељу да се говори о онима које се не усуђују да проговоре, али ми је доста тога да будем проценат, број. Удружења и политичари охрабрују жене жртве силовања да поднесу тужбу, да проговоре. Зна ли се шта то све повлачи за собом? Kолико то изискује времена, енергије, новца? Kо може себи приуштити упуштање у такав процес? Доста ми је тога да будем проценат. Говорим, причам и сведочим. Идем даље, и својом причом се осврћем на наведене недостатке. Тихе и силовите речи преносим на стидљив и, без обзира на све, духовит начин. Захваљујући спасоносном смеху, живот избија из најдубљег мрака. То је мој начин да се изразим једноставно и сасвим лично.”

Лор Шартије, ауторка

О чему је реч?
Шта се дешава после силовања? Kакав пут чека особу која је била жртва силовања? Са ким се сусреће на путу опоравка? Лор нам говори о свом напретку. “Kолико жена, толико силовања”. Овде је реч о њеној личној причи, њеном путу обележеном фазама које пролазе жртве које излазе пред лице правде. Желели смо да представимо начин на који их она превазилази.

Неопходна дистанца.
Убрзо сам схватила да, да бисмо ову причу учиниле пријемчивом, морамо избећи да код гледаоца изазовемо нелагоду. Он се не сме осећати као воајер, а још мање као окривљени. Зато је требало успоставити дистанцу. Она је, с једне стране, постигнута временским оквиром приче: Лор је препричава у садашњем времену, времену извођења, као што би то радила са пријатељима за столом. Не ради се о поновном преживљавању тих тренутака пред публиком, већ о томе говори као жена каква је у међувремену постала, четири године касније, са свим својим ожиљцима.
С друге стране, дистанца настаје и захваљујући хумору (сјајна штака коју и Лор и ја много волимо), који пружа предах и омогућава да се удаљиш у односу на наведени тренутак. Хумор је свеприсутан у тексту и одлучила сам да се ослоним на њега, да га развијам као вентил за гледаоца. Најзад, Лорино изражавање је дискретно и то је још једна кључна реч у нашем раду.

Дисторзија спољне реалности.
Мој други ослонац у раду јесте поимање чињеница које сазнајемо. Наш мозак искривљује чињеничну стварност, наше памћење је селективно и креативно. Неки осећаји се могу појачати, други умањити. Такав модел је наглашен кад сте у стању угрожености. Желела сам да перцепцију реалности која се појављује кроз својеврсну призму, учиним расплинутом и ослабљеном, као да Лор оно што јој се дешава гледа кроз стаклену куглу. У зависности од угла посматрања, ствари делују увеличано или умањено. Тај појам сам увела, пре свега, кроз спољне учеснике. Они нису дословна имитација, нити карикатура, већ дисторзија.

Зашто?
Ово је прича и о пријатељству, Лор и ја се познајемо десетак година и сарадња на овом пројекту је текла потпуно природно. Али, независно од онога што нас спаја, осетила сам да морам да представим њену причу и да се потрудим да пријем код публике буде што бољи.

Орели Тривилен, редитељка