ЈУЧЕР САМ СЕ СЈЕТИО ПЛАВЕ

Петра Радин

27 Apr ЈУЧЕР САМ СЕ СЈЕТИО ПЛАВЕ

Posted at 08:23h in представе by
0 Likes

Премијера: 27.02.2015.

[vc_tta_accordion style=”modern” shape=”square” color=”turquoise” c_icon=”triangle” active_section=”1″ no_fill=”true” collapsible_all=”true”]

ПОДЕЛА

Казалиште слијепих и слабовидних „Нови живот“
Загреб, Хрватска

Редитељ: Петра Радин
Кореограф: Сташа Зуровац
Костимограф: Катарина Радошевић Галић
Сценограф: Марио Мишковић
Аутор музике: Саша Миочић
Текст  који  говори  Војин Перић уз Пинк Флојд – написао Војин Перић.
Глас детета: Рита Миочић
Израда костима:  Тамара Шантек-Златар – Обрт за дизајн и производњу “Златна нит”

Играју:
Дајана Биондић
Сузана Близнац
Миленко Зеко
Војин Перић
Лорис Пилав

Техничка подршка – Ненад Лаловић, Бранко Остојић, Андреа Чавара

[/vc_tta_accordion][vc_tta_accordion style=”modern” shape=”square” color=”juicy-pink” c_icon=”triangle” active_section=”10″ no_fill=”true” collapsible_all=”true”]

РЕЧ АУТОРА

Што је сљепоћа? Физичко обесвјетљење и свијет у којем боје попримају синестезијске облике стварајући посебан „колорит“, или буљење здравих очију и не-препознавање других и другачијих. Она физичка и најчешће „гледана“, најгора је онима којима се догодила, но она друга, она која се не види, а засљепљује својим „гледиштима“, разбољева све око себе и уводи нас у мрак кроз који ни сунце нема никаквих шанси.

[/vc_tta_accordion][vc_tta_accordion style=”modern” shape=”square” color=”green” c_icon=”triangle” active_section=”10″ no_fill=”true” collapsible_all=”true”]

О ПРЕДСТАВИ

Ова представа је мала, љупка пролазница кроз ваше животе, изазовно одјевена да се окренете за њом, љубопитљива и шарена погледа, како би сте сат и нешто очијукали са опћом душом. Она нема потребе за љубакањем, са јефтиним и једнотренутним испреплитањем прстију, нема порива да вас „уштине за обрашчић“ и пробуди вам лажну наду у љубав на први додир, она је композиција свих нас скупа, загрљених у Казалиште слијепих и слабовидних „Нови живот“, нас којима је жао свих који нас сажаљевају, нас који добро видимо како нас не-гледају и праве од нас касицу за милодаре, а мјеста у дворани остављају празнима, јер нисмо достојни бити казалиштем.

–  Безобразна је та мала пролазница, – мислите ви, – како се усуђује тако бесрамно разбијати предрасуде и истинити нам се у лице??? Али вјерујте нам, није, она је искрени ми, који вас све волимо и требамо, који вас све позивамо у узајамност, у игру и да смо једнаки!

Један по један, купујете карту и долазите к нама са различитим очекивањима, групица по групица залијева нас смијехом, звиждуком и пљеском, а ми! Чекамо водопад, прижељкујемо спонтани разговор, негдје у трамвају или у чекаоници… „Јучер сам гледала казалиште“… „Глумци су били доиста уиграни“!!! „Љубави, идемо прославити Валентиново, Казалиште слијепих даје нешто љубавно!“

Ето, то би ми… да смо ви! Да смо сви! Да нам звуци и боје, да нам додири и мириси заплету случајности у живот и да смо заједно као плаво у небу и мору, као ружичасто у дјетињству и прољећу, као романтични јастук за свесан у д-молу.

Војин Перић

[/vc_tta_accordion]

ПРЕДСТАВЕ