НАЈЛЕПШЕ ПРИЧЕ О СМРТИ

Ауторка: Моња Јовић
Режија: Иван Јовић
Игра: Ана Ћук
Костим: Тијана Цветковић
Сценографија: Младен Стојановић

У драми седам женских ликова, чије се судбине протежу на протеклих сто педесет година, сахрањује своје ближње, своје домове, своје идеологије, своју земљу и културу, своје љубави и језике. Јунакиње ове јединствене приче су сељанке, револуционарке, логорашице, избеглице, исељенице: жене које је обликовала историја на нашим просторима. Ликови носе истоветно искуство неадекватности и губитка због ког их је могуће доживети као једно биће са седам различитих личности. Свака прича подвучена је  трагичним односом људских бића према природи. Природу покушавамо да мењамо, уместо напора да је разумемо. Зато се позорницом шири меланхолични шапат уништених шума без којих се огољавају и наши животи, а драма нас одводи на крај времена и света, испитујући границе искуства различитих нараштаја.

Шта нам се напослетку казује овом драмом: смрт, губитак и патња су наше темељно егзистеницјално искуство. Све што кроз живот чинимо – радимо у напору превазилажења тог искуства. То је свако наше стваралаштво, али и свака наша деструктивност – ми заправо непрекидно својим изборима одговарамо на искуства смрти, бола и губитка. То раде све жене на сцени у „Најлепшим причама о смрти“. И зато што је њихов задатак истоветан – могуће их је играти као један надлик. Контекст свих наших драма је свет који делимо са биљкама, животињама, водама и стенама. Овај текст позива на поштовање творевине и подсећа на то да је наша – не само дужност већ и потреба – да о њој бринемо.