ПЕСНИК И АМБАСАДОР

Редитељ: Небојша Кундачина
Продуцент: Владимир Кордановић

Играју:
Небојша Кундачина – у улози Јована Дучића
Марија Кундачина – у улози Јованке Јовановић и Маге Живановић
Предраг Пепи Васић – у улози младог Јована

Радња драмског комада:
Дучић је на прагу својих седамдесетих послат од стране распаднуте отаџбине, Краљевине Југославије, у специјалну мисију у Америку. Место дешавања је салон у вили његовог рођака Михаила Дучића, на обали Мичигенског језера. Биографске приче о великим и значајним људима имају одређену форму коју углавном морају да задовоље. Подаци о лику и делу особе о којој се говори у таквим комадима, углавном постану сврха сами себи и ретко пређу ту границу… Трагали смо и надам се, бар донекле успели да испричамо и причу о једном специфичном односу ученика и учитеља, младића Јована и његовог идола и узора, причу о томе како су сви “велики” људи заправо бића од крви и меса, пуни мана и врлина, сујета и грижњи савести и који после свог бурног и активног живота, остају сами и неспокојни, као и сви обични, “мали” људи, пре него што прах њихов “мирно пређе у грумен глине ужежене” како би сам Јован Дучић рекао у својој “последњој песми“.

Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1894 – Гера, 7. април 1943.) био је српски и југословенски књижевник, дипломата и академик.
У дипломатији је успешно службовао преко три деценије у неколико градова.   Он је први југословенски дипломата са титулом амбасадора.
Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији. Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901.године у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.