ПОЛУДЕЛА ЛОКОМОТИВА

Продукција: КУУМ, 2025-26.

Редитељ: Владимир Цвејић

Играју:
Михајло Ашћерић
Александар Цветковић
Јована Удовић
Нина Ђорђевић
Андреја Митић

Реч аутора:
Читав катастрофични опус Станислава Виткијевича (1885. – 1939) пољског драмског писца, филозофа, сликара, фотографа итд. указује на кризу цивилизованог света у тренутку највећег технолошког напретка. Период између два Светска рата, у његовом делу Театар Чисте Форме, резултира нестанком метафизичке утехе коју пружају чисте уметности (попут Сликарстава и Музике) и предвиђа нестанак Религије, Филозофије и Уметности, пророчки опомињући на будућност која је одавно почела. У предвечерје Другог светског рата 1939. године када су Немачка и Совјетски Савез растрзале његову Пољску, извршио је самоубиство придруживши се армији суицида уметника тога доба. Виткјевич закључује: ,,Индивидуализам посустаје и нестаје под налетом подруштвљене марве“.

,,Полудела локомотива“ (1923.) више од једног века, у разнородним инсценацијама, тутњи позорницама широм света са истим питањима. Зашто лудаци и злочинци нису у лудници и затвору већ управљају нашим животима? Ко управља нашом локомотивом (државом, светом)?
Ко одређује исход? Виша Сила, пука случајност или неумитна Судбина? Јесмо ли ми жртве или саучесници сасвим изгледне незаустављиве катастрофе? Како ту позориште може помоћи?
Шта се дешава ако писац, свестан сопствене стваралачке деструкције ускочи у радњу своју драме у покушају да спаси животе путника које лудило изопачених машиновођа води у масовну погибију? Право је чудо колико ту има атракције, изненађења, креативности, чак и хумора. Црног, наравно.

Гротескни ликови химера (које је описивао и сликао) незадрживо надиру попут олује. Смењују их киборзи, дигитални свет и вештачка интелигенција који постају наметнути императив 21. века и нуде нам потпуно извесну – неизвесност.