Да ли је живот само одраз реалности датих околности, а позориште у свим својим облицима заправо илузорна рефлексија стварности на коју свесно пристајемо? Где се повлачи илинија када се сукобе лажно и стварно и како се ми као слободне јединке дефинишемо према обмани којој се самосвесно препуштамо? Ријалити више није само предмет забавног садржаја (ако је икада то уоште и био), него сурова реалност друштвено социјалне ситуације у којој живимо и на чије услове након пољуљаних етичких ставова ноншалантно пристајемо. И поред тога што се бави младим глумцима који зарад личног интереса пристају на компромис, ова представа се управо бави широм сликом вечног људског питања, пристати или не пристати – бити или не бити, невезано за браншу, животну доб, нити социјални положај. Докле смо спремни да идемо зарад нечега што је на први поглед шанса за лични прогрес и да ли тиме прелазимо граничну линију након које нема назад? У данашње време деградације личности, компромис се посматра као ствар која се подразумева, пошто друшвене конвенције егзистенцијалне борбе као нужно намећу губљење интегритета, личних принципа и својег ЈА, све са циљем успешног постављања у наметнутим животним околностима. Ова представа се управо бави појединцем као морално потлаченим представником система, при чему се у њему јавља природна борба против истог, етичких вредности на које пристаје, али и самог себе. Јер – Реално, што да не?
