РЕВОЛУЦИОНАРНИ ПУТ

Режија и драматизација: Јанко Цекић

Играју: Ивона Кустудић и Јанко Цекић

Представа “Револуционарни пут” рађена је по мотивима истоименог романа “Ричарда Јејтса, по којем је рађен и филм у режији Сема Мендеса, са Л. Дикаприом и К. Винслет у главним улогама. Будући да је писац осмислио роман првенствено као осуду америчког конформизма педесетих година, као и слепог и очајничког хватања за сигурност по сваку цену, овом представом смо желели да испитамо да ли се, шта и колико променило до данас у савременом друшву.

Млади брачни пар, Френк и Ејприл Вилер, живи у предграђу које израста као метафора коначне предаје пред бесмислом идеализма и привидном утешношћу насртљивог капитализма. После неуспешне премијере у малом приградском позоришту, Ејприл се буди из ушушканости илузије о њиховом животу  постајући свесна супругове и сопствене неостварености играјући самододељене улоге заборављајући ко су, као и пристајање на друштвене конструкте њихових родних улога. Њен предлог да се преселе у Париз представља претњу да ће Френкова промашеност изаћи на светло дана, да не постоји “потенцијал и генијалност у њему” у који верује његова супруга. Отуда произилази њихови сукоб који је одраз отуђености, неспособности одржавања стварног људског контакта, али и жениног места у браку и положаја у свету. Колико слободе истински оставља слагање сила породичног живота, мајчинства и потребе за сопственим испуњењем? Зашто она мора бити све то? Ејприл гласно поставља питања о женином праву на избор, на сопствено тело и самостално доношење одлука о свом здрављу, а самим тим и будућности. Праву на абортус, које је и дан данас стигматизовано, у одређеним деловима света јос увек забрањено, стављајући жене на маргину и у коначници одводећи их у смрт.

Ова представа у трајању од седамдесет минута, уз минималну сценографију и реквизиту, праћена винтиџ хитовима од 50их до 2000их који су и означитељи за проток времена, ставља фокус на трагичне и апсурдне (често и комичне) феномене и мрачне поноре људске природе и мушко-женских односа. Кроз турбулентна суочавања и надигравања, служећи се манипулацијом, повређивањем, осветом да би се оствариле личне потребе, Ејприл себи дозвољава да испољи исте мане и грешке које красе и Френка, само што се њене увек доживљавају као недопустиве, управо због њеног пола и рода.

Желеи смо да док публика прати играње, у којем се наизглед бришу границе између фикције и реалности и које, како сам писац поручује, “може бити узнемиравајуће и мучно, дође до потенцијално транформативног искуства где престаје свака осуда, а отвара се простор за поуку и понизност”. Сматрамо да би таква представа била одговарајућа за позориште које ангажовано заступа права свих мањинских и подређених група, једнакост и прогресивне идеје о неком бољем друштву и свету.