ШУПЉИ КАМЕН

Превод: Новица Антић
Режија: Татјана Мандић Ригонат
Сценографија: Татјана Мандић Ригонат и Ивана Васић
Костимографија: Ивана Васић
Музика: Ирена Поповић Драговић
Сценски покрет: Анђелија Тодоровић

ЛИЦА
ГАЛИНА СЕРГЕЈЕВНА – Бранка Петрић
ЛАРИСА СЕРГЕЈЕВНА – Љиљана Стјепановић
ВЕРА СЕРГЕЈЕВНА – Рада Ђуричин
ИГОР ПЕТРОВИЧ – Милан Лане Гутовић
НАТАЛИЈА – Катарина Марковић

Николај Кољада (1957), драмски писац, најславнији представник савремене руске драме, тренутно је најизвођенији руски аутор на светским сценама. Заслужни уметник Руске федерације, Члан савета за културу који образује Председник Русије Владимир Путин у коме су најистакнутији уметници Русије. Његови комади отварали сцене широм света. До сада је написао преко 120 комада, а његова дела о несналажењу су малих људи у транзицији, безнађу и немоћи, урушавању вредности – обележили су савремено доба, а он сам је добио многе следбенике, поготово у државама иза некадашње гвоздене завесе. Али, његова слава одавно је прешла све границе и готово да нема земље и језика у Европи на којем се не игра Кољада. Наша позоришна публика гледала је његове драме “Мурлин Мурло”, “Полонезу Огинског”, “Бајку о мртвој царевој кћери” и, наравно, чувену “Кокошку”, у преводу Новице Антића. У Јекатеринбургу, где живи и ради Кољада има своје позориште и фестивал. Он је и професор драматургије са читавим низов изванредних младих драмских писаца који су његови ученици и следбеници. Због свега тога може се слободно говорити о феномену Уралске драме.

Музика свира тако весело, ведро, и човеку се тако живи! О боже мој! Проћи ће време, и ми ћемо отићи заувек, бићемо заборављени, биће заборављена наша лица, гласови… О миле сестре, живот наш још није завршен. Живећемо! Музика свира тако весело, тако радосно и, чини се, још само мало и ми ћемо сазнати зашто ми живимо, зашто патимо… Кад бисмо знали, кад бисмо знали!
Чехов, драма Три сестре (1901.)

Више од века после Чехова, Николај Кољада пише разгранату, бујну комедију Шупљи камен у којој се, на једном од њених нивоа, поиграва са мотивима и ликовима из Чеховљеве драме Три сестре. Само за разлику од ликова Олге, Ирине, Маше, које су младе, у Кољадином делу сви ликови, осим Наталије, су у трећем добу. У пензији су. Галина Сергејевна и Вера Сергејевна, су бивше наставнице књижевности и матерњег језика, Лариса Сергејевна је бивша наставница физике а Игор Петрович је бивши виолиниста у Опери. За свет рада, они су сви бивши, сувишни, непотребни, отписани и невидљиви. Али за чудо живота, за Ерос могућег и Ерос немогућег они су и даље неиспевана песма, неиспричана прича. О животу жена и мушкараца, којима се, поетско медицински, тепа да су у трећем добу, (колико доба живот уопште има?) мало се зна. О чему мисле, шта осећају, чему се надају ? Доносе ли године неку вишу мудрост? Изоштравају ли године наше карактере? Или са годинама све гасне? Шта су године уопште у нашим животима? Шта реч старост означава? Шта је младост? Шта душу чини живом а шта је убија? Каква је улога маште, поезије, света чудесног, у нашим животима? Може ли се живети пуним животом и у пензији? Шта је пуноћа живота а шта празнина? Сва та питања круже по неочекиваним путањама и кристалишу се у метафоричној причи о Шупљем камену.

У природи постоји феномен познат под називима Михољско лето, Бабље лето, Старе жене, Лето светог Мартина, Сиротињско лето. Календарски је јесен а сунце сија као да је лето младо.

За мене је Кољадин Шупљи камен драма чежње, непролазне чежње за чудесним које се крије у љубави, у потреби да волимо и будемо вољени.