ТРЕЗНИЛИШТЕ

Трезнилиште је место где у Русији полиција одводи пијанце да проведу дан-два док им алкохол не нестане из крви и не буде безбедно да их се пусти кући. Видео сам неколико фотографија снимљених у овој “институцији”. Верујем да нема страшнијег начина за буђење из било какве опијености од постепеног долажења себи у једном таквом простору. У њему се одиграва прелазак из ескапизма порока у бруталност истине о пропалом животу, то је место где нико не може да оствари, по мишљену разних лекара душе, основну дужност сваког човека – да воли и прихвата себе. Ликови три Кољадине драме које су преплетене у овој адаптацији не воле себе и трагају за срећом на погрешним местима. Они су обитаваоци магле, становници царства заблуда и самозаваравања, њихов скривени психолошки код је аутодеструкција. Ипак, чак и у њиховим грешкама и посртајима присутна је чежња за љубављу и лепотом и највећи трагизам ових људи, који је Кољада тако болно и маестрално описао, лежи управо у томе што се нису сасвим одрекли стремљења ка срећи, што и даље покушавају да је досегну, у исто време свесни колико су горко далеко од ње. Та разапетост чини Кољадине ликове својеврсним мартирима савременог доба, и њихови психолошки склопови и њихове друштвене позиције држе их заточене у клопци беде и сивила, а њихове душе, оно што је у овим људима ванвременско и несазнатљиво, као уосталом и у свима нама, обећава им неке друге светове, неки светлији живот на духовној равни за коју они слуте да постоји и понекад осећају њен зов, али немају оруђе, ни психолошко ни спиритуално, да до ње дођу. Ипак, сагоревајући на унутрашњој ломачи сопственог безнађа,  њихова бића испуштају “крике” који се  повезују у чудесне “хармоније” неких од најбоље написаних дијалога (и монолога) у савременој светској књижевности. Светос и лепоту ружних, злих и посрнулих покушавали смо из Кољадиних текстова да пренесемо на сцену.