ВАТРА И НИШТА

Монодрама инспирисана животом и делом Бранка Миљковића

Текст и режија:  Владан Поповић

Игра: Владан Поповић

Асистент на пројекту: Антонија Вучићевић

Тон и светло: Антонија Вучићевић

Детаљније о представи

Монодрама “Ватра и ништа”, настала по мотивима живота и дела славног песника Бранка Миљковића, ауторски је пројекат глумца Владана Поповића. Он ће се публици представити у трострукој улози: као глумац, као редитељ и као писац.

Поезија једног од највећих песника српске књижевности Бранка Миљковића вечита је и ванвременска инспирација сама по себи. Када се на то додају интригантни детаљи из његовог живота, оштри критички ставови према друштвеној организацији и његов визионарски, узаврели и необуздани карактер генија – немогуће је да се и сами не запитамо где смо то стигли, ка чему то идемо и докле ћемо то уопште стићи као цивилизација.

Представа “Ватра и ништа” настала је управо из те свеприсутне запитаности и снажног критичког осврта над околностима у којима живимо. Ова монодрама није покушај да се биографски прецизно исприча несвакидашња животна прича принца српске поезије, која је нажалост трагично прекинута. Она није ни покушај да се расветле несрећне околности под којима смо прерано остали без далеко најталентованијег песника своје генерације, што ће за српску књижевност заувек остати неизмерна трагедија. Ово је покушај да, инспирисани стваралаштвом и судбином Бранка Миљковића – покушамо да заинтригирамо и публику да се запита где су то границе људског достојанства и колико ћемо још времена бити само неми летаргични посматрачи пропасти колективне душе једног друштва.

Поигравајући се са размаштаним и драматизованим фрагментима живота великог песника, његовим погледима на поезију и свет, његовим великим сукобом са контроверзама корумпираног система у којем је живео и стварао, те одречним непристајањем на компромисе са тоталитаристичким и полтронашким апаратима зарад личне користи – глумац нам на сцени сурово, на моменте комично, али са јаким призвуком болне ироније – потпуно директно, огољено и оштро приказује какве су и какве би тек могле бити последице анестезираности у којој се већ деценијама налазимо, терајући нас да се запитамо колико смо то далеко од тачке са које више неће бити повратка.